ИСТОРИЈА

Композитор Петар Коњовић, тек изабрани члан Српске академије наука (1946), већ је током 1947. године покренуо оснивање Музиколошког института у оквиру Српске академије наука. Човек централноевропског културног простора, прашки ђак и члан Чешке академије наука и уметности још од 1937. године, Коњовић је био и један од веома активних поборника оснивања Одсека за историју музике на београдској Музичкој академији (1948). Са једне стране, био је визионар, и будућност музичке уметности је видео у општем упознавању музичке уметности као историјског и културног феномена. Прагматичан, какав је био, стрепео је од нових власти, њихове политичке и идеолошке острашћености. Требало је сачувати, склонити и обезбедити музичаре који су већ дошли у сукоб са новом државном елитом, какав је био Коста П. Манојловић, и оне који су потенцијално били кандидати за такав положај (Петар Бингулац, Марко Тајчевић). Са друге стране, требало је подстаћи и обезбедити заштиту и очување музичке баштине, како традиционалне – народне и црквене, тако и уметничке. Претпостављамо да је Коњовић још у Прагу, пре рата, спознао колико је музикологија нова и перспективна грана историје уметности и културе. Одмах после рата искористио је прилику да и на балканским просторима подстакне до тада готово неорганизована музиколошка истраживања.

Оснивачи Института били су Српска академија наука и Министарство за науку и културу Србије, односно Комитет за високе школе, универзитете и научне установе Н. Р. Србије и Музичка академија у Београду. Организација рада Института је утврђена на основу Закона о Српској академији наука и посебне уредбе о академијиним установама. Према записнику са прве седнице сарадника Музиколошког института одржане 16. 12. 1948. године одлучено је да се са радом почне одмах.

Институтом је тих првих година руководио директор, академик Петар Коњовић, у договору са Саветом чији су чланови били такође академици и угледни музичари, пре свега теоретичари и композитори: Коста Манојловић, Миленко Живковић, Михаило Вукдраговић, Предраг Милошевић, Бранко Драгутиновић. Професионалних музиколога и етномузиколога код нас тада још увек није било. Први стални сарадник је уз Коњовића била Стана Ђурић-Клајн (1949), тада већ афирмисана као музички писац. Она ће понети терет многих организационих послова током првих двадесет пет година рада Института, биће аутор прве историје српске музике и директор од 1962. до 1974. године.

Од самог почетка Институт је у рад укључивао стипендисте, који су се брзо смењивали, поједини су одлазили у иностранство и тамо остајали (Милош Велимировић, Стојан Лазаревић). Нa усавршавању у иностранству били су у тој првој генерацији сталних сарадника: Драгутин Гостушки (Париз, неколико месеци) и Радмила Петровић (Weslian University, Middletown, USA, 1965/66). Димитрије Стефановић је са краћим прекидима провео седам година на Универзитету у Оксфорду, где је магистрирао и докторирао (1959-1960; 1963-1967). Тако је формирана прва генерација научно усмерених музиколога и етномузиколога, који су пратили међународне токове развоја ових и у свету релативно младих хуманистичких струка.

 

 ПРВИ ПЛАН РАДА МУЗИКОЛОШКОГ ИНСТИТУТА

Три основне области научноистраживачког рада које су утврђене на почетку остале су и данас:

 

  1. историја српске музике (до краја 19. века);
  2. новија српска музика (20. век);
  3. музички фолклор.

У оквиру ових пројеката, поред научноистраживачког рада, сарадници су радили на прикупљању изворне грађе, издавању извора, припреми критичких издања, писању монографија, студија, на лексикографским и библиографским пословима. Тако су паралелно са истраживачким радом и развојем одређених пројеката, формирани: специјализована библиотека, архив, збирка заоставштина, фонотека и збирка фотографија. Од 1987. године читав научноистраживачки рад је био обухваћен једним општим пројектом: Музиколошка и етномузиколошка истраживања, у оквиру којег су постојала већ поменута три потпројекта и низ појединачних тема. Музиколошка и етномузиколошка истраживања (1996-2000), Традиционално и ново у српској музици (2001-2005), Музика на раскршћу – европски и балкански оквири српске музике (2006-2010).

Публикације

Популаризација науке и представљање научних резултата ширем слоју корисника

У оквиру Института од 1969. Године до данас делује Студијски хор под управом академика Димитрија Стефановића. Хор се бави извођењем једногласне средњовековне хришћанске музике, као и хорских композиција православних аутора.

У Галерији САНУ су до сада организоване две изложбе посвећене музици:

 

  1. Српска музика кроз векове (1973), коју је приредила Стана Ђурић-Клајн
  2. Прво београдско певачко друштво – 150 година рада (2004), приредила Д. Петровић.
  3. У припреми је изложба посвећена животу и делу композитора Љубице Марић.

У сарадњи са Друштвом за неговање традиција и развој Сремских Карловаца, као и са низом Епархија и црквених општина Институт је у оквиру програма Д. Петровић у протеклих 15 година организовао и одржао 35 летњих школа црквеног појања „Корнелију у спомен“ у Ср. Карловцима, Тополи, Аранђеловцу, манастиру Јошаница, Нишу, Трстенику, Прокупљу, Сентандреји и Будимпешти.

Сарадници су одржали стотине предавања на домаћим и иностраним универзитетима и јавним трибинама. Бавили су се музичком критиком у дневној штампи и на радију. Били су учесници и аутори низа телевизијских емисија за образовни програм београдске и новосадске телевизије.

Организациона структура

Институт је у својој полувековној историји био наизменично јединица Српске академије наука и уметности и самостална институција, али у оба случаја са самосталним финансирањем од стране ресорног Министарства.

Основан 1947/48. године, Институт је марта 1958. године од стране Српске академије наука и уметности проглашен за научну установу (решење бр. 970/1). Организационе прилике су промењене 1961. године, када је на основу члана 13. и 14. Закона о организацији научног рада и члана 34. става 2 Закона о Српској академији наука и уметности, Извршно веће Народне скупштине Републике Србије донело нову Уредбу о оснивању. Овом уредбом Институт је добио статус правног лица.

Одлуком Скупштине Српске академије наука и уметности (бр. 2104/13) од 1971. године, Институт је поново постао научна јединица у саставу САНУ. Комисија за културно-историјске науке Републичке заједнице за научни рад, на основу поднете документације, донела је 1973. године решење (бр. 1587/1) којим се утврђује да Музиколошки институт у Београду испуњава услове за стицање својства научне јединице САНУ. Од тада Институт је научна јединица САНУ, са својим жиро-рачуном и финансирањем од стране Републичког Министарства за науку и технологију.

Управни одбор

Управни одбор Института чине представници Одељења ликовне и музичке уметности, Историјског одељења и Одељења друштвених наука САНУ, двоје сарадника са научним звањем (доктори наука). Седницама без права гласа присуствује директор Института, научни саветник др Даница Петровић. Од 1995. До 2008. године председник Управног одбора је био академик Дејан Медаковић.

Актуелни чланови Управног одбора су: академици Димитрије Стефановић (Одељења друштвених наука САНУ), Дејан Деспић (Одељења ликовне и музичке уметности), др Мелита Милин, научни саветник, др Катарина Томашевић, научни сарадник и Александар Сердар, редовни професор ФМУ, представник Министарства просвете и науке Републике Србије.

 

Сарадња са другим институцијама

Музиколошки институт је на тематским научним скуповима сарађивао са сродним институтима у САНУ (Византолошки, Балканолошки, Етнографски, Институт за српски језик) и ван САНУ, пре свега са Матицом српском, Институтом за књижевност, ФМУ, Академијом уметности у Новом Саду. Академијама у Нишу и Источном Сарајеву. Некада је активна сарадња постојала са ЈАЗУ, ЦАНУ и Музичким академијама у Загребу, Љубљани, Сарајеву и Скопљу. Сарадња је у највећој мери обновљена са Музичком академијом и Музиколошким институтом у Љубљани. Сарадња је постојала са Народним музејем у Крушевцу, са „Мокрањчевим данима“ у Неготину, Центром за културу из Горњег Милановца, Културним центром у Тополи. Заједнички пројекти су рађени са Савезима Срба у Мађарској и Румунији, Центром за културу из Новог Сада, Универзитетом у Атини. Активна је сарадња са музиколошким институцијама у Атини, Љубљани, Софији, Прагу, Будимпешти, Москви, Петрограду, Кијеву, Бечу, Грацу, Лајпцигу, Лондону.

Поједини сарадници Института су до сада по позиву, са трећином радног времена, радили или још увек раде у оквиру редовне, последипломске и докторске наставе на Факултету музичке уметности у Београду (Надежда Мосусова), на Академији уметности у Новом Саду (Даница Петровић, Катарина Томашевић), Филолошко-уметничком факултету у Нишу (Мелита Милин), Музичкој академији у Источном Сарајеву ( Д. Петровић).