СТУДИЈСКИ ХОР МУЗИКОЛОШКОГ ИНСТИТУТА САНУ настао је из једне студијске радионице, коју је у Музиколошком институту са студентима музикологије и класичне филологије, покренуо Димитрије Стефановић по повратку са докторских студија у Оксфорду (Велика Британија) 1967. године. Разговарало се ту о студијама на Оксфордском универзитету, чувеним професорима и научницима, православној парохији у Оксфорду и о изузетним интелектуалцима и духовницима међу руским емигрантима. Било је разговора о православном богослужењу, значају црквеног појања, грчкој неумској нотацији и могућностима њеног дешифровања. Затим о студијама музике на Оксфорду, музичком животу у Британији и на њеним универзитетима, о неговању и познавању традиције, о Шекспиру, Хенри Перслу и енглеским мадригалистима. Теме су ову шаролику групу наводиле и на певачку праксу и a capella хорски репертоар, па се уместо за грамофонским плочама посезало за партитурама и живим звуком. Тако, када је проф. Мери Стенсфилд Поповић, замолила свог бившег студента Д. Стефановића, да јој помогне око музичког програма на некој од прослава на Катедри за англистику, два мадригала и најстарији канон “Summer is icummen in”, већ су били спремни.
Почетком 1969. био је то већ формиран камерни женски хор са солистом, ђаконом Владом Микићем. Извођене су постојеће транскрипције литургијских песама из грчких, српских и руских музичких рукописа 13-19. века. Репертоар је потом проширен и на грегоријанску традицију, примере глагољашког певања са далматинских острва, на рано руско вишегласје и понеки стари запис световне музике. Са оваквим репертоаром хор је сасвим ретко наступао у земљи (најчешће у Галерији Матице српске и у Карловачкој гимназији), али је гостовао у Енглеској, певао је у Оксфорду, Кембриџу, Кентерберијској и Винчестерској катедрали, у лондонској цркви St. Martin in the Fields, у дому славног композитора и музиколога Егона Велеса (Egon Wellesz), на фестивалу у Лидсу, у српској цркви у Бирмингаму. На тим концертима певачи су могли да упознају оксфордског професор, византолога Димитрија Оболенског, чувене слависте леди Елизабет Хил (Dame Elizabeth Hill, Cambridge) и Ану Пенингтон (Anne Е. Pennington, Oxford), теолога Николаја Зернова, архимандрита, а данас епископа Калиста Вера (Kallistos Ware), једног од најпознатијих православних теолога; да први пут сретну једног Карађорђевића – принца Томислава; да присуствују пријему у Линколн колеџу – матичном колеџу Димитрија Стефановића, да слушају грегоријански корал у живој литургијској пракси у англиканском манастиру Вест Молинг и да на своје велико изненађење у овом манастиру буду срдачно дочекани звуцима српског појања. Било је то за сваког понаособ једно изузетно и за читав живот ексклузивно, а окрепљујуће искуство.
Првих десет година протекло је у раду и гостовањима женског хора, а потом је стасала млађа генерација певача, која је инсистирала да се репертоар прошири и на мешовити хор. Тиме је и репертоар проширен на српску, руску и бугарску црквену хорску музику 19. и 20. века. Понекад су прилике захтевале да се за неку турнеју припреми и Мокрањчева руковет или световна хорска композиција других аутора. Низале су се европске земље и градови, фестивали, научне конференције са пратећим фестивалима, певало се у средњовековним али и модерним црквеним здањима, старим палатама и модерним концертним дворанама – Вараждин, Загреб, Љубљана, Копар, Свети Стефан и манастир Подмаине у Црној Гори, Граз, Беч, Линц, Берлин, Химелстир, Хановер, Минхен, Бидгошћ, Милано, Модена, Стразбур, фестивал у градовима Алзаса, Марсеј, Венеција и низ места у покрајини Венето, Солун, Атина и новоотворена дворана палате Мегарон. Код куће се певало на прославама и богослужењима у многобројним манастирима и парохијским црквама у Србији, Славонији, у српским црквама у Румунији и Мађарској, међу нашом дијаспором у Аустрији, Швајцарској и Немачкој. Без икаквог публицитета, правилника и статута, певало се, радовало, учило на изванредним примерима изузетних људи, које су певачи захваљујући своме диригенту и свом певачком пожртвовању, имали прилике да упознају. Последњих неколико година, када хор углавном не наступа јавно, певачи се сваког понедељка окупљају око свог диригента. Неке нове генерације жељне пажње, непатворене хуманости и родитељске бриге, траже у овом дружењу одговоре на многа питања која су пред њима.