”О проблематизацији и тумачењу феномена стила у студији Време уметности Драгутина Гостушког”

Срђан Тепарић (https://orcid.org/0000-0002-6222-1429)

Искошени угао Драгутина Гостушког, уредиле Катарина Томашевић и Бојана Радовановић, 85-99.

Београд: Музиколошки институт САНУ, 2024.

https://doi.org/10.46793/DGOST23.085T

Сажетак: У студији Време уметности. Прилог заснивању једне опште науке о облицима Драгутина Гостушког из 1968. године у великој мери се указује на проблематизацију појма стил, који је за писца синоним за „историјске проблеме уметности”. У време када је написана, због свог херменеутичког потенцијала била је прилично иновативна, а то је нарочито очигледно у односу на преовлађујући семиотичку и структуралистичку струју у хуманистичкој мисли тог времена. Због тога што је кровни појам као што је стил покривао широк дијапазон, од индивидуалног до колективног, тих година је у теорији дефинисање термина као научног, било избегавано. Гостушки се међутим није много обазирао на ову чињеницу, па је и сам стил везао за људску природу, из чега логично, може да произиђе и потенцијал за његово научно тумачење, иако аутор то експлицитно не наводи. Историјско-психолошко поимање стила могли бисмо да вежемо за следећу његову констатацију: „Мисао једне епохе обележена је дакле једним својственим стилом; стил са своје стране, може бити дефинисан као одређена мисао”. С обзиром на чињеницу да мисао има ту особину да се мултипликује, стил је код овог аутора дефинисан као историјски појам и он указује на „ритмизирање историје уметности на етапе”. Посебан допринос Гостушки је дао тумачењу феномена такозваног кашњења стила у музици у односу на остале уметности које је објаснио кроз постулате тих година актуелне теорије информација. На аргументован начин и уз мноштво дигресија, он је приказао сопствено виђење датирања музичких епоха готика − ренесанса − барок. Посебно се осврнувши на феномен универзалног Класицизма, Гостушки последњу његову појаву датира

с почетком XX века. Пошто сваки класицизам прати и хуманизам, који се према њему такође остварио, оно што би требало да се наговести јесте „нова ренесанса” која се још увек, као последњи део тријаде, очекује. С ове дистанце могућ је и коментар овог „пророчанства” који ће посебно бити размотрен у том смислу да ли је прилика за њено остварење пропуштена или не.

Кључне речи: структурална лингвистика, теорија информације, готика − ренесанса − барок, класицизам, нова ренесанса.