”Музика – језик – поетика/поезија – стил у разматрањима Драгутина Гостушког”

Ана Стефановић (https://orcid.org/0000-0003-1018-7289)

Искошени угао Драгутина Гостушког, уредиле Катарина Томашевић и Бојана Радовановић, 39-63.

Београд: Музиколошки институт САНУ, 2024.

https://doi.org/10.46793/DGOST23.039S

Сажетак: У раду се бавимо односима између феномена који су континуирано заокупљали мисао Драгутина Гостушког и европским теоријским и музиколошким контекстом у којем су се његова разматрања одвијала. Ову проблематику у првом реду разматрамо на темељу рада Гостушког, изложеног под насловом „Реалност, језик, музика” на Првом научном скупу о семиотици музике у Београду 1973. године, објављеног потом на српском језику под насловом „Музикологија и лингвистика пред семиологијом”, 1974. године, и затим, под насловом „Réalité, musique, langage”, у International Review of the Aesthetics and Sociology of Music 1977. године. Занимање Гостушког за ове односе крајем шездесетих и почетком седамдесетих година XX века, савремено је почецима музичке семиотике, односно, тенденцији преношења методологије структуралне лингвистике у музикологију, и тиме, њене примене на музику. Гостушки, упознат са најзначајнијим токовима лингвистичке теорије XX века, укључио се у ове дискусије, које су као доминантни проблем изнедриле питање односа музике и језика и самим тим, могућности примене лингвистичких метода на музику. Изградивши критички однос према дословности овог методолошког трансфера, Гостушки је у свом чланку поставио „теорију екрана”, чији је кључни отклон у односу на лингвистику Сосирове провенијенције био у томе да је бинарни модел швајцарског филозофа, опозицију између језика и речи, општег и поједначног, заменио тернарним моделом сачињеним од „реалног”, „екрана” („референтног система”, „кодекса правила”, у којем осцилују језик и стил) и „израза” оствареног у уметничком делу. Методолошко удаљење од доминантног лингвистичког модела, које је унутар самог тог модела осигуравало одређену аутономију

уметничкој појави, било је раније предложено од стране данског лингвисте Луиса Хјелмслева, 1943. године, од стране Ролана Барта, 1953. године, док је у музикологији оно нашло примену у првим истраживањима Натјеа, 1971, 1974 и 1975. године. Разматрања Гостушког се дакле уклапају у ове ране примере примене и истовременог одмака од структурално-лингвистичке парадигме у музикологији. Однос његове поставке и сродних теорија и методологија ће бити у фокусу овог рада.

Кључне речи: Драгутин Гостушки, екран, музика, језик, стил, поетика, поезија.